Краљ Милутин

Стефан Урош  II  Милутин(1282-1321)

Фреска из краљеве цркве у Студеници,око 1314. годинеДолазак на власт-Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској 
у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана 
створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину.
 Његову владавину је додатно оптерећивала побуна и збацивање оца која је 
сматрана неморалном, а пресудна кап, која је искоришћена као повод за сазивање 
сабора, био је Драгутинов пад са коња при лову код Јелеча почетком 1282. године
 и тежа повреда ноге, која га је учинила готово непокретним на дуже време.
Сабор српске властеле је сазван у Дежеви и на њему је Драгутин предао власт
 свом млађем брату Милутину.
 Освајања -Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре
 односе са суседима.Током његове четрдесетогодишње владавине, 
краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун 
Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији 
ОхридПрилепШтип (које су држали Византинци), чиме је српској држави 
прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике
 Македоније.Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је 
трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем
 Мађарске Карлом Робертом (13101342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), 
али је успео да задржи Рудник и Браничево.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско 

уређење са раскошним двором. 

Милутинови бракови-Милутин је имао највише бракова од свих немањићких владара - пет. Његова прва 

жена звала се Јелена. Овом српском племкињом оженио се 1271. године. С њом је имао сина Стефана (Дечански,

 рођен 1275) и кћерку Ану (Неду). У години када је постао краљ Рашке, 1282, политички разлози су били пресудни 

да отера прву жену и ожени се тесалском принцезом, кћерком деспота Јована Првог Анђела.Био је то брак из

 интереса, склопљен због заједничког похода на Византију. Али, није дуго трајао јер је, годину дана касније, своју

 жену, Тесалку, вратио оцу. Овај брак био је без деце. Да ли у посети код брата Драгутина у Београду или негде

 другде, тек, Милутин се загледао у Јелисавету, сестру Драгутинове Каталине и угарског краља Ладислава 

Четвртог. Према византијском историчару Георгију Пахимеру, Милутин је завео Јелисавету, која је већ била 

монахиња. Она је, без обзира на црквене каноне, скинула монашку одежду и удала се за српског краља 1283. године.

 Српска црква се оштро успротивила овом браку. Ова љубав је трајала таман толико да добију кћер Царицу (Зорицу).

Наредне, 1284. године Милутин је отерао Јелисавету, највероватније због притиска Цркве (она поново ставља

 монашки вео), и засновао четврти брак, такође политички. Овога пута, нова српска краљица постаје Ана,

 кћи бугарског цара Ђорђа Тертерија. Овај брак је потрајао.

Милутин је државне интересе увек стављао изнад личних. Када је проценио да је дошло време приближавања

 Византији, да би очувао велике, мачем освојене територије (избио је на обале Егејског мора), печат на уговор

 о миру требало је да буде орођавање с византијском царевином.

У немогућности да заустави српско продирање, а на супротној страни опасно угрожен у Малој Азији од Турака 
Селџука, Андроник Други се одлучује да Милутину да за жену своју млађу сестру Евдокију, којој је био умро муж. 
Док је Милутин био одушевљен овим предлогом Византинаца, Евдокија није хтела ни да чује о удаји! Уплашен 
љутње која се могла очекивати, и обнављања непријатељстава, што је велики број српске властеле стално 
тражио, ромејски цар се одлучује на очајнички корак: српском краљу понудио је за жену своју петогодишњу кћер Симониду.


Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова 
владавина саградити по  један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица
 Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, 
на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у 
свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице .



Слика:Drzava Nemanjica krajem XIII i pocetkom XIV vijeka 1.svgДржава Немањића, крајем XIII и почетком XIV века: 

1. Милутинова територија; 2. Драгутинова држава; 

3. Милутинова освајања до 1299. године; 

4. Привремени губитак територије у Хуму, почетком XIV века.


Comments